RODNA KUĆA MILUTINA MILANKOVIĆA

-DANAS-

Milutin Milanković (1879 – 1958) bio je prvi Srbin - doktor tehničkih nauka, njegovo ime danas nose po jedan krater na Mesecu i Marsu i jedna mala planeta. Njegov osnovni doprinos svetskoj nauci je astronomska teorija klime, kojom je utvrdio da se klima na Zemlji ciklično menja pod uticajem položaja Zemlje prema Suncu i drugim planetama. Ti ciklusi danas nose njegovo ime.

Nikola Božić

misvss@yahoogroups.com, di-vmm@yahoogroups.com, ad_loznica@yahoogroups.com, yuam@yahoogroups.com

Evo sto je Milanković napisao o sebi i svom djetinjstvu u knjizi „KROZ VASIONU I VEKOVE“.

Iluzija može imati slast najlepše stvarnosti, pa i više, jer stvarnost ima uvek svoje gorčine, kao što smo to i nas dvoje morali okusiti posle naših najlepših časova. Zato bežim rado od sveta i tražim utočište u samoći i snovima. To me i dovede ovamo u Dalj.

Pradeda mog pradede, Milanko, po kojem je naša porodica dobila svoje svoje prezime, naselio se u Dalju kada je, za vreme Čarnojevićeve seobe Srba, to mesto i još druga dva, naseljeno srpskim izbeglicama, dato u vlastelinstvo autonomne srpske pravoslavne crkve habsburške monarhije. U toj naseobini preživeli su moji preci preko dva veka.

To je jedno mestance u Slavoniji za koje sigurno niste nikada čuli, a možda ni za ovu pokrajnu, ali ćete njegov položaj lako naći na svakoj zemljopisnoj karti Evrope. Idite Dunavom dok ne stignete do mesta gde se Drava uliva u njega i savija njegov tok od zapada ka istoku; pođite Dunavom još malo dalje, dok posle jedne okuke ne poteče jedno kratko parče reke od severa ka jugu. Tu, na njegovoj desnoj obali, leži Dalj.

Iza kuće, pa do samog Dunava, pruža se nekad lepo uređen a sada napušten park i vrt koji nije više ni jedno ni drugo. Istina njegova stara stabla, - lipe, divlji kestenovi, borovi i jele, - sada su još veća i lepša nego što su nekada bila, ali u njihovu debelom hladu vode borbu korov i podivljalo žbunje sa poslednjim ostacima nekadašnje kulture. Krčeći sebi put kroz taj šiprag, nailazim u njemu na još pokoju plemenitu ružu, lafrans ili maršalin, i njihov otmeni dah vaskrsava u mojoj duši celo moje zlatno detinjstvo. Ko bi mislio da miris jedne ruže može može sačuvati u sebi hiljadu uspomena.

Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo je poziv na drugu stranu. No obojica volimo svoj očinski dom toliko ljubomorno da ga nikom drugom ne dajemo ni na upotrebu, a sami ga posećujemo tek s vremena na vreme.

Pre mog odlaska moram obići i pogledati ovo moje imanje da bih se uverio da ga u redu ostavljam i da su svi njegovi prozori dobro zatvoreni, a vrata zabravljena.

Tu, odmah, pored masivne hrastove stepenišne balustrade, stoje vrata koja vode u jednu duguljastu sobu, zvanu biblioteka. U njoj stoje još dva stara ormara sa knjigama, jedan za spise, globus na kojem sam nekad učio geografiju i računaljka na kojoj sam se vežbao. To je nekad bila naša učionica.

Tu ćemo sesti, razgovarati se o prošlim vremenima, zažaliti što su prošla,ali se tešiti time što nas nisu mimoišla.

Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na Zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo besmrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstvo iza nas, naš život ostavio je trag, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljaka ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim drugu grudvu, ona će je, kada naiđe na tu stazu, osetiti, i odskočiti, a možda će i poći njenim tragom.

Kada Sunce rastopi onu snežnu grudvu koja potom ispari, ona je završila svoju istoriju grudve, ali njeni delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u našoj vasioni.

Ako, dakle, za živu prirodu važe slični zakoni kao i za mrtvu, onda bi ona grudva snega bila naša slika.

Foto: Tihomir Volić
Predlog našeg Društva je da se rodna kuća Milutina Milankovića:
  •  zaštiti od daljeg propadanja
  •  adaptira, onakva kakva je nekad bila
  •  pretvori u muzej

Napomena: Ako se u Dalju bude gradio muzej posvećen Milutinu Milankoviću, protivimo se rušenju ovog objekta i gradnji nekog novog „spomen-doma“ ili sl...